„Коћекога-изам“

„Лењин живи и живеће“

Владимир Иљич Уљанов, познатији историји као Лењин, својевремено је дефинисао основно питање политике као „ко ће кога.“ Односно, ако је политика сила - а јесте - онда је њему као марксисти и материјалисти било битно само ко користи ту силу, и против кога.

Данас Совјетски савез, који је умногоме био отеловљење Лењинове политичке теорије, на Западу осуђују као у потпуности зао, репресиван, окрутан, итд. Али баш је на том истом Западу „ко ће кога“ постало стуб политике. Иронично, зар не?

Најновији пример је случај „панкерки“ вулгарног имена које су инцидентом у Храму Христа Спаситеља наводно браниле слободу говора у Русији и протестовале против „репресије“ Владимира Путина. Пре тога су биле део „уметничког колектива“ чија се „креативност“ манифестовала цртањем полног органа на мосту у Петрограду и организовањем оргија у једном музеју. Дабоме, све док је њихова „уметност“ усмерена против традиције, вере, нације и културе - а у корист Империје, глобализма и људскоправашке уравниловке Запада - оне су мученице и хероји.

Али да су којим случајем свој перформанс извеле рецимо у Националној катедрали у Вашингтону (или некој од џамија у предграђима), „молећи“ атоналним гроктањем Бога да их ослободи „ђавола Обаме“? На њих би прво послали специјалце. Биле би затворене у неком тајном казамату, скинуте до гола у празним самицама (тако је мучен Бредли Менинг, осумњичен за предају дипломатских депеша Викиликсу), а судили би им тајни трибунали за тероризам и говор мржње. Јер није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме.

Недавно је обелодањен извештај америчког министарства иностраних дела о верским слободама широм света. На страну што није јасно ко је то дао Америци за право да суди другим земљама о верским слободама, у извештају је критикована наводно репресивна Србија, док је Тачистан проглашен слободним и толерантним. Иако се у Србији толерише (а не би требало) агресивни фанатизам Муамера Зукорлића, рецимо (до те мере да се М.З. кандидовао за председника), док у Тачистану спале, минирају, оскрнаве или поруше преко 150 православних храмова и ником ништа. Опет, важно је ко (Шиптари, који у очима Стејт Департмента не могу да ураде ама баш ништа за осуду) ће кога (Србе, који у тим истим очима не могу да ураде ништа што није за осуду).

Наводно је „податке“ за тај извештај доставила мрежа „невладиних“ организација у Србији, тј. професионалних нарикача које о трошку америчких пореских обвезника кукају о угрожености „људских права“ у земљама где живе - мислећи при томе само на права својих господара и њихових штићеника, јер остали (нпр. Срби или Руси) за њих нису људи. Србију већ ево дванаест година „усрећују“ такви невладници. Извукавши наравоученије из српског примера - кад већ Срби неће - Руси су недавно донели закон по којем су организације које се финансирају из иностранства обавезне да се пријаве као страни агенти. Дабоме, на Западу се око тога дигла велика дрека, иако је наведени закон готово идентичан америчком пропису (FARA) који важи још од давне 1938.

Три примера, три различите ствари, а принцип исти. Проблем је што се моћ расуђивања на Западу (па и у Србији) до те мере искривила деценијама смишљеног испирања мозга, да људи више нису у стању да појме најосновнију логику, већ само понављају да смо „ми“ другачији од „њих“ па да зато када „ми“ нешто радимо то није ни грех ни злочин...

Ова појава је својевремено описана као „хотентотски морал“, али то није сасвим фер према сиротим Хотентотима. Наиме, они ништа друго никада нису ни знали, док смо и ми и лењи нео-лењинисти на Западу имали вишевековну цивилизацију и философију која је почивала на објективном моралу и апсолутним вредностима. Данас, међутим, и Атлантска Империја и ЕУропска унија функционишу по правилима која не би била страна путнику кроз Османско царство пре сто педесет година.

А шта је са нама?

Често несвесни да нам непријатељ намеће контекст, реагујемо на „ко ће кога“ простом заменом теза, симпатишући непријатеље наших непријатеља. Тако имате гротеске да неки Срби подржавају нпр. Хезболах јер се ови боре против Израела, који је, је ли, савезник Империје... Погрешно да погрешније не може бити, као што је још давно објаснио један колега. Или случај да неки Срби своје незадовољство изражавају имитацијама западног расизма. Када се свако неслагање тера на маргину, онда на тој маргини нису превише фини, и прижељкују освету уместо правде.

Добро рече недавно Томас Флеминг, да „неопагански национализам“ има погубан утицај на морални оквир духовно слабих људи. А неопагански је управо по томе што се ослања на „ко ће кога“, тј. на релативни морал зависно од тога да ли се односи на „нас“ или „њих“.

Ђаво је у детаљима, је ли. Образ нисам бранио зато што се слажем или не слажем с њиховим ставовима, већ зато што је образложење за њихову забрану било чисти лењинизам. Био сам и остао против прихватања вербалног деликта као легитимног оружја у рату идеја. Зашто? Зато што преузимањем метода непријатеља, преузимамо и морал на којима су оне засноване. А то онда престаје да буде отпор и постаје предаја. Јер ако победимо тако што ћемо постати оно против чега смо се борили... ко је ту онда стварни победник?