„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 23. октобар 2012.

Хамлет(и) у Београду

Пре три недеље сам боравио у Србији. Посета је била веома кратка, али продуктивна. Много тога се променило од моје последње посете, ране 2005 - видео сам својим очима учинак владавине жутократско-невладничког квислиншког култа.

О садашњој власти немам много да кажем, осим што ме подсећа на чувеног неодлучног данског краљевића. Можда нису онолико у континуитету са жутократијом како сам својевремено мислио, али ме збуњује њихова реакција на „праћке и стрелице“ Империје, ЕУ и њихових домаћих послушника. Наиме, уместо да се на брисаном простору бори, како је саветовао Сун Цу, власт наставља досадашњу смушену политику и прави се као да је све у најбољем реду.

Сер Лоренс Оливије као Хамлет
Е сад, такво одсуство одговора се у ствари показало зачуђујуће делотворним. Пошто су очекивали или отпор или покорност, ни Немци, ни Империја ни њихове легије невладничке пешадије не знају како да се носе са феноменом који би могао да се назове „тактичка збуњеност“.

Један пример је тзв. парада поноса, заказана за 6. октобар. Када се чинило да ће ипак бити одржана, забрањена је на основу „безбедносних“ прописа који су жутократе донеле да би спречиле окупљања политичких противника. Две хиљаде оклопника је послано да чува изложбу шведске умијетнице која је намерно и вулгарно вређала хришћанство и јудаизам - а онда је и та изложба затворена после неколико дана. Комесари, амбасадорчићи и невладници су грактали, али се власт правила невешта.

Нешто слично било је на делу у случају тзв. фудбалског расизма. На утакмици против енглеских јуниора, избила је туча на терену, а енглески играч Дени Роуз добио је црвени картон због неспортског понашања. Онда је Роуз изјавио да је био љут због расистичког понашања српских навијача. Енглески медији су оптужбу примили као живу истину и одали се правој кампањи србомржње, невиђеној још од деведесетих (када су, гле ироније, Срби описивани као мајмуни - толико о расизму, је ли).

Да се ово десило између фебруара 2008. и маја 2012, Врховни Жутник лично би Енглезима сместа упутио најпонизније извињење. Овај пут је званични Београд остао нем. Није реаговала ни амбасада у Лондону (и боље што није). Али је зато кошаркашки ас Марко Јарић прозвао Енглезе због лицемерја и хистерије, а ФСС је поставио видео снимак са утакмице где се јасно види да Роуз лаже.

И таман кад се чини да можда има неке логике у лудилу, премијер Дачић оде и састане се са терористом Тачијем. Па се после прави да је сасвим нормално што преговара са терористима о кршењу устава земље. Иако је сасвим могуће да је бескорисни састанак зачињен флоскулама прави начин да се „Змија“ и његова клика дилера наркотицима и органима избаце из такта, бојим се да учитавам намеру тамо где је у ствари нема. Односно, да све ово што личи на мудру тактику изигравања будале можда уопште и није тактика.

Дакле, не мислим да садашњу власт чине препредени глумци, који су само чекали све ове године да буду у положају да учине нешто добро за Србију. Можда је најбоље што се за њих може рећи да, за разлику од жутократа, Србији не желе зло - али јој својом хамлетовском неспретношћу сигурно претерано не помажу. Уосталом, сетите се шта је био коначни резултат Хамлетовог лукавог плана: његову краљевину је на пладњу добио - Фортинбрас.

1 коментар:

DECKO KOJI OBECAVA је рекао...

Brilijantna analiza. Mislim da ovaj fenomen taktike nove vlasti - mozda je namerno/mozda slucjano, ali nekako guramo - jos niko nije ovako dobro opisao.