„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 3. јул 2013.

У ад ми се свијет претворио

Око Соколово, бр. 77
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
„...у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови“, јадикује Његошев Владика Данило на почетку Горског вијенца. Има ли бољег описа за отворено сотонство Државног Дна, које се о (г)Видовдану, у Крушевцу, одриче свега?

Речима Малог Жутника:
„Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и не идемо напред.“ (ТанУЧК-Жутитика)
Покојни Брана Црнчевић упитао је једном, само напола у шали: „Колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“ Државно Дно сада је дало одговор на тај ребус: Србија и Срби ће бити довољно ЕУропски тек када их потпуно нестане.

С правом Синиша Љепојевић ово назива патологијом. Жељко Цвијановић види као „стратегију“ Државног Дна - прелазак на страну непријатеља. Идентификација са агресором, како вели Борис Радаковић.

Осим скрнављења Видовдана, то се ради и извињавањем Мађарима за непочинства Брозових револуционара, објашњава Душан Ковачев.

Последица таквог понашања је једно ментално силовање, о чему пише Јелена Бркић. Србија све више почиње да личи на један надреални филм, пише Бранко Жујовић. Као да је створена цела једна религија, вели Саша Ставретовић, која од српског Видовдана жели да направи ЕУропски Датумдан. А коначни резултат развлачења памети требало би да личи на оно што Обрад Кесић описује као судбину Чукчанси индијанаца.

Само, зар би се толико трудили да су Срби заиста онако слаби, поражени, распамећени и обесмишљени како они тврде?

Жељко Цвијановић мисли да из овог Видовдана бар можемо да извучемо наравоученије. Али то је тим теже што се квислиншки култ успех своје издаје заснива на обмани, подсећа колега Србо.

Доста више свести постоји са леве обале Дрине. Има ли ко са десне обале да протумачи Кирбија онако како Ненад Кецмановић дешифрује Мура? Тешко.

Можда Алекса Ђилас. Али његову најновију књигу Љиљана Смајловић у приказу с правом назива иманентном критиком Запада. Јер Ђилас покушава да воли и Запад и Србију, несвестан можда да његовог Запада више нема. Питање је да ли га је икада и било.

А књига је, дабоме, штампана латиницом.

Нема коментара: