Око Соколово, бр. 86
Оно што је 1999. учињено тадашњој Југославији, сада се спрема Сирији. Сценарио је исти: искористи се локални терористички елемент, обезбеди им се наоружање, техника и пропаганда, па онда они или успешно оборе власт која не одговара Империји, или створе повод за империјалну интервенцију: Маркале, Рачак, или сад неко предграђе Дамаска.
Зоран Грбић има солидан текст о лицемерју и неправди предстојеће агресије на Сирију. Шта ће та агресија значити за нас, али и за свет уопште, пише Жељко Цвијановић.
Бранко Жујовић се нада да ће очигледна намештаљка у Дамаску бити повод за изношење истине о Рачку. Истина је потребна, али нас ради; до ње је Империји стало колико и Понтију Пилату. Њен став најбоље описују речи Хилари Клинтон, током фарсичне истраге о прошлогодишњем убиству америчког амбасадора у Бенгазију: „Шта има везе?“
У међувремену, наставља се роварење Империје и квислиншког култа по Србији. Александар Павић пореди Државно Дно са белим зецом из Керолове „Алисе“: много им се жури, а нико не зна где су кренули. Одредиште наслућује Борис Алексић, који види пут у НАТО - преко Емирата.
Александар Ђикић с правом сматра да се форсирањем „локалних избора“ у НДК разарају темељи саме Србије.
Владимир Димитријевић се осврће на стратегију преумљавања, следећи циљ Државног Дна.
Тај пројекат се, међутим, надовезује на оно што је деценијама рађено у Југославији; шта се све ту радило и коме, подсећа Ђорђе Ивковић.
Срећом, наши непријатељи нису претерано способни. Душан Ковачев истражује како је сепаратистичка војводиндијанска телевизија успела да пропадне упркос субвенцијама из - Београда!
Зло побеђује не зато што је способније од добра, већ зато што је убедило људе да нема наде. Са престанком тог лажног уверења, нестаће и наводне непобедивости зла. И у Србији, и у Сирији, али и у САД.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Зоран Грбић има солидан текст о лицемерју и неправди предстојеће агресије на Сирију. Шта ће та агресија значити за нас, али и за свет уопште, пише Жељко Цвијановић.
Бранко Жујовић се нада да ће очигледна намештаљка у Дамаску бити повод за изношење истине о Рачку. Истина је потребна, али нас ради; до ње је Империји стало колико и Понтију Пилату. Њен став најбоље описују речи Хилари Клинтон, током фарсичне истраге о прошлогодишњем убиству америчког амбасадора у Бенгазију: „Шта има везе?“
У међувремену, наставља се роварење Империје и квислиншког култа по Србији. Александар Павић пореди Државно Дно са белим зецом из Керолове „Алисе“: много им се жури, а нико не зна где су кренули. Одредиште наслућује Борис Алексић, који види пут у НАТО - преко Емирата.
Александар Ђикић с правом сматра да се форсирањем „локалних избора“ у НДК разарају темељи саме Србије.
Владимир Димитријевић се осврће на стратегију преумљавања, следећи циљ Државног Дна.
Тај пројекат се, међутим, надовезује на оно што је деценијама рађено у Југославији; шта се све ту радило и коме, подсећа Ђорђе Ивковић.
Срећом, наши непријатељи нису претерано способни. Душан Ковачев истражује како је сепаратистичка војводиндијанска телевизија успела да пропадне упркос субвенцијама из - Београда!
Зло побеђује не зато што је способније од добра, већ зато што је убедило људе да нема наде. Са престанком тог лажног уверења, нестаће и наводне непобедивости зла. И у Србији, и у Сирији, али и у САД.
Нема коментара:
Постави коментар