Око Соколово, бр. 91
Примиче се клети 3. новембар, када Државно Дно и квислиншки култ инсистирају да ће капитулација пред „Републиком и Косовес“ у ствари бити тријумф Српства. У такво нешто може да верује само онај ко победом сматра пораз, коме је зло добро, а пропаст успех. Дакле, само култисти „царства земаљскога“, који прокламују да је свако ко се с њима не слаже - луд.
Добро онда, ја ћу први то да схватим као комплимент. Да видимо у каквом сам друштву.
Драган Милашиновић вели да је „бриселски процес“ свесна манипулација култа у циљу затирања Србије. Борис Алексић образлаже да се Државно Дно ставило у службу Хашима Тачија - односно, рекао бих пре, Тачијевих господара. А Александар Павић указује да се Државно Дно и не труди да сакрије у којој мери су такозвани „избори“ лаж и обмана. Није реч о незнању или неспособности, већ о свесном злу, дакле.
Јуришници култа ударају на сваки, па и најмањи, отпор систематском рушењу Србије. О атаку на Културни Центар Новог Сада и њега лично, пише Андреј Фајгељ. А да би се Србија и физички затровала, уводи се ГМО „храна“; више о томе, Саша Ставретовић.
Докле? Проблем са отпором је што је реактиван, тј. креће се у наметнутом оквиру уместо да понуди сопствени, вели Милан Миленковић. О томе је својевремено било речи и на Соколу. Александар Лукић тражи инспирацију у Његошевом етосу слободе, док Мило Ломпар налази стратегију у речима Црњанског.
И док у окупираној централној Србији заведени партијски пешаци негодују јер нису добили сендвиче - а ко мари што земља пропаде! - Срби на Косову и Метохији нису блесави. Миодраг Зарковић вели да они итекако добро знају ко су истинске вође, а ко фигуре постављане путем разних „избора“.
Ко је онда ту заиста луд, ми или Државно Дно? Одговор нуди Миланко Шеклер.
Ако вам понашање култиста однекуд изгледа познато, то је зато што представља типично „резоновање“ конвертита, вели Милан Миленковић.
Срби могу и знају да устану када власт пређе њихову „црвену линју“, показао је случај у Љигу, о чему пише Жељко Цвијановић. Можда је време да се та линија помери мало ближе разуму, а даље од лудила култа? Јер толико тога већ сматрамо за нормално, а није, тврди Слободан Антонић и позива на „бесни отпор“ док још није касно.
Зар вам не личи на Зону Сумрака што Павелићеви бојовници долазе у Београд по потврде о усташтву (како би добили пензије од нове хрватске државе)? Борис Дежуловић јесте сатиричар, али ово о чему пише је жива истина.
Време у којем живимо стварно личи на репризу четрдесетих година прошлог века. Опет гледамо „продор на исток“ који предводи Берлин, вели Бранко Жујовић. Мисле, ваљда, да ће им се посрећити трећи пут.
Али не би Срби били то што јесу, да не ремете планове „великих“: покушај репризирања четрдесетих пропао је деведесетих. Тада затроване бунаре никаква празна прича не може да очисти; за обнову изневереног поверења у Босни потребно је много више од реторике, пише Ненад Кецмановић, а од тога ни трага.
Што се предстојећих лажних избора за квислиншке органе лажне државе тиче, о томе је све рекао још давне 2004. године блаженопочивши Патријарх Павле. Оне године, сетићете се, када су „косовијанци“ показали своју демократичност, толеранцију и суживотништво - погромом Срба.
Свака реч важи и данас. И сва даља прича је сувишна.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Добро онда, ја ћу први то да схватим као комплимент. Да видимо у каквом сам друштву.
Драган Милашиновић вели да је „бриселски процес“ свесна манипулација култа у циљу затирања Србије. Борис Алексић образлаже да се Државно Дно ставило у службу Хашима Тачија - односно, рекао бих пре, Тачијевих господара. А Александар Павић указује да се Државно Дно и не труди да сакрије у којој мери су такозвани „избори“ лаж и обмана. Није реч о незнању или неспособности, већ о свесном злу, дакле.
Јуришници култа ударају на сваки, па и најмањи, отпор систематском рушењу Србије. О атаку на Културни Центар Новог Сада и њега лично, пише Андреј Фајгељ. А да би се Србија и физички затровала, уводи се ГМО „храна“; више о томе, Саша Ставретовић.
Докле? Проблем са отпором је што је реактиван, тј. креће се у наметнутом оквиру уместо да понуди сопствени, вели Милан Миленковић. О томе је својевремено било речи и на Соколу. Александар Лукић тражи инспирацију у Његошевом етосу слободе, док Мило Ломпар налази стратегију у речима Црњанског.
И док у окупираној централној Србији заведени партијски пешаци негодују јер нису добили сендвиче - а ко мари што земља пропаде! - Срби на Косову и Метохији нису блесави. Миодраг Зарковић вели да они итекако добро знају ко су истинске вође, а ко фигуре постављане путем разних „избора“.
Ко је онда ту заиста луд, ми или Државно Дно? Одговор нуди Миланко Шеклер.
Ако вам понашање култиста однекуд изгледа познато, то је зато што представља типично „резоновање“ конвертита, вели Милан Миленковић.
Срби могу и знају да устану када власт пређе њихову „црвену линју“, показао је случај у Љигу, о чему пише Жељко Цвијановић. Можда је време да се та линија помери мало ближе разуму, а даље од лудила култа? Јер толико тога већ сматрамо за нормално, а није, тврди Слободан Антонић и позива на „бесни отпор“ док још није касно.
Зар вам не личи на Зону Сумрака што Павелићеви бојовници долазе у Београд по потврде о усташтву (како би добили пензије од нове хрватске државе)? Борис Дежуловић јесте сатиричар, али ово о чему пише је жива истина.
Време у којем живимо стварно личи на репризу четрдесетих година прошлог века. Опет гледамо „продор на исток“ који предводи Берлин, вели Бранко Жујовић. Мисле, ваљда, да ће им се посрећити трећи пут.
Али не би Срби били то што јесу, да не ремете планове „великих“: покушај репризирања четрдесетих пропао је деведесетих. Тада затроване бунаре никаква празна прича не може да очисти; за обнову изневереног поверења у Босни потребно је много више од реторике, пише Ненад Кецмановић, а од тога ни трага.
Што се предстојећих лажних избора за квислиншке органе лажне државе тиче, о томе је све рекао још давне 2004. године блаженопочивши Патријарх Павле. Оне године, сетићете се, када су „косовијанци“ показали своју демократичност, толеранцију и суживотништво - погромом Срба.
Свака реч важи и данас. И сва даља прича је сувишна.
Нема коментара:
Постави коментар