Око Соколово, бр. 102
Необично је топло, у недељи између Нове Године и Богојављења, али несрећна земља Жутија још увек је заробљена у сантама медијско-политичког леда. Прича се о раним изборима, пањкају се ови или они министри (а други се кују у звезде). Скупштинска опозиција као алтернативу тренутном безумљу представља... „неутралност“. Мрак, да мрачнији не може да буде.
Добро вели Жељко Цвијановић „Србија, уместо у стварности, ма како туробној, живи у највећој медијској клоаки која је икад постојала, заборављајући да медији са Србима могу све, једино не могу да их нахране.“
И други, додуше, инсистирају на виртуелној стварности - на окупираним територијама је „демократској и цивилизираној међународној заједници“ и њеним послушницима озбиљно довољно да се прелепе обележја „Независне државе Косове“ на документима и да они магично постану „статусно неутрални“, вели Александар Павић.
За то време, подсећа Александар Ђикић, реализује се некаква трећа „призренска лига“, заједничким радом НДК и Албаније. Жутоград жмури, а изасланик ЕУропске уније Самуел Жбогар прави „природну Албанију“ са Хашимом и Едијем. Па онда још добије орден од СПЦ.
Нисте знали? Да, Жбогар. А с њим и Александар Вулин, режимски комесар за стварање НДК. Чиме је он заслужио црквени орден, документује Владимир Димитријевић.
Пошто је кукумавчење о угрожености постало „тренди“ на Западу, није ни чудо да има људи спремних да измисле како су били жртве - дискриминције, расизма, геноцида и чега све не. Малтене сваки инцидент „дискриминације“ који је привукао пажњу медија у Америци 2013. испао је на крају превара „активиста“ жедних пажње и сажаљења. Нико од њих због тога није кажњен, дабоме, нити су се медији икоме извињавали због лова на вештице.
И онда само реците да Жутија није Запад, кад чујете причу о „расистичком нападу на недужног Рома,“ о чему пише Никола Малбашки.
Са западне стране Дрине, Ненад Кецмановић пише о покушајима „управљања утисцима“ у РС са наступањем изборне године, како би се у Банским Дворима нашла власт по мери Сарајева и Империје. Немојте да упозорења ове природе одбаците као предизборну кампању, или да се поведете заблудом да би неко други умилостивио Империју. Њој је, сетићете се, једини добар Србин - бивши Србин.
С тим у вези, Борис Радаковић пише о стварном, документованом Твртку Котроманићу, и зашто је грешка препуштање српске историје антисрбима који је својатају.
И по овоме је Жутија Запад: историја се више не учи из књига (које су ионако аустроугарске, рече недавно један историчар), већ из филмова. А они су углавном пропагандно ђубре. О посрнућу кинематографије у Србији - нипошто српске кинематографије - пише Ратко Дмитровић, који кривицу налази у недостату талента и мањку храбрости. Ово потоње је излечиво, ово прво тешко.
Свима је познат израз „Потемкинова села“, али мало ко зна да је кнеза Григорија Александровича Потемкина у ствари оклеветао немачки биограф фон Хелбих (von Helbig): иако је кнез заиста „улепшао“ новостечене територије пред посету императрице Катарине (1787), чак и аустријски изасланик је после сведочио да то ни приближно није личило на фиктивна села за које га је оптуживао фон Хелбих.
Далеко је прихватљивији израз „Вучићева села“ - или можда градови, па још на води? - који користи Бранко Жујовић да опише „достигнућа“ квислингократије.
На уласку у седму годину преумљавања и кречења у жуто (иако су извођачи радова донекле промењени, да се „Власи не досете“), Србија је једно велико „Вучићево село“, где се силована стварност и наметнута апсурдна виртуелност све више сударају. Пре или касније, можда неким наизглед најбаналнијим поводом, једна од њих ће морати да попусти. Сами просудите која.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Добро вели Жељко Цвијановић „Србија, уместо у стварности, ма како туробној, живи у највећој медијској клоаки која је икад постојала, заборављајући да медији са Србима могу све, једино не могу да их нахране.“
И други, додуше, инсистирају на виртуелној стварности - на окупираним територијама је „демократској и цивилизираној међународној заједници“ и њеним послушницима озбиљно довољно да се прелепе обележја „Независне државе Косове“ на документима и да они магично постану „статусно неутрални“, вели Александар Павић.
За то време, подсећа Александар Ђикић, реализује се некаква трећа „призренска лига“, заједничким радом НДК и Албаније. Жутоград жмури, а изасланик ЕУропске уније Самуел Жбогар прави „природну Албанију“ са Хашимом и Едијем. Па онда још добије орден од СПЦ.
Нисте знали? Да, Жбогар. А с њим и Александар Вулин, режимски комесар за стварање НДК. Чиме је он заслужио црквени орден, документује Владимир Димитријевић.
Пошто је кукумавчење о угрожености постало „тренди“ на Западу, није ни чудо да има људи спремних да измисле како су били жртве - дискриминције, расизма, геноцида и чега све не. Малтене сваки инцидент „дискриминације“ који је привукао пажњу медија у Америци 2013. испао је на крају превара „активиста“ жедних пажње и сажаљења. Нико од њих због тога није кажњен, дабоме, нити су се медији икоме извињавали због лова на вештице.
И онда само реците да Жутија није Запад, кад чујете причу о „расистичком нападу на недужног Рома,“ о чему пише Никола Малбашки.
Са западне стране Дрине, Ненад Кецмановић пише о покушајима „управљања утисцима“ у РС са наступањем изборне године, како би се у Банским Дворима нашла власт по мери Сарајева и Империје. Немојте да упозорења ове природе одбаците као предизборну кампању, или да се поведете заблудом да би неко други умилостивио Империју. Њој је, сетићете се, једини добар Србин - бивши Србин.
С тим у вези, Борис Радаковић пише о стварном, документованом Твртку Котроманићу, и зашто је грешка препуштање српске историје антисрбима који је својатају.
И по овоме је Жутија Запад: историја се више не учи из књига (које су ионако аустроугарске, рече недавно један историчар), већ из филмова. А они су углавном пропагандно ђубре. О посрнућу кинематографије у Србији - нипошто српске кинематографије - пише Ратко Дмитровић, који кривицу налази у недостату талента и мањку храбрости. Ово потоње је излечиво, ово прво тешко.
Свима је познат израз „Потемкинова села“, али мало ко зна да је кнеза Григорија Александровича Потемкина у ствари оклеветао немачки биограф фон Хелбих (von Helbig): иако је кнез заиста „улепшао“ новостечене територије пред посету императрице Катарине (1787), чак и аустријски изасланик је после сведочио да то ни приближно није личило на фиктивна села за које га је оптуживао фон Хелбих.
Далеко је прихватљивији израз „Вучићева села“ - или можда градови, па још на води? - који користи Бранко Жујовић да опише „достигнућа“ квислингократије.
На уласку у седму годину преумљавања и кречења у жуто (иако су извођачи радова донекле промењени, да се „Власи не досете“), Србија је једно велико „Вучићево село“, где се силована стварност и наметнута апсурдна виртуелност све више сударају. Пре или касније, можда неким наизглед најбаналнијим поводом, једна од њих ће морати да попусти. Сами просудите која.
Нема коментара:
Постави коментар