„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 24. јануар 2014.

Русија и Револуција

Одломак из есеја „Русија и Револуција“, песника и дипломате Фјодора Ивановича Тјутчева (Фёдор Ивaнович Тютчев, 1803-1873), написаног априла 1848. На енглески превео Марк Хакард, посрбио Сиви Соко.

Зарад разумевања великог шока који је данас задесио Европу, потребно је рећи следеће. Дуго већ у Европи постоје само две стварне силе: Револуција, и Русија. Данас се оне налазе једна спрам друге, а сутра ће можда ући у отворени сукоб. Између њих нема преговора, и сваки споразум је немогућ: само постојање једне представља смрт за другу! Од исхода овог сукоба, највеће борбе у историји света, зависи политичка и верска будућност човечанства на многе векове.
Чињеница да сукоб постоји је свима очигледна. Међутим, у данашњем одсуству разума, који је атрофирао од силогизама рационалиста, садашње покољење, које проживљава ове значајне догађаје, далеко је од тога да појми њихов стварни карактер и аутентичне разлоге.



Досад се објашњење тражило у сфери чисто политичких идеја, кроз принципе чисто људског поретка. Међутим, сукоб између Револуције и Русије на потпуно је други начин повезан са дубљим узроком, који бих описао овако.

Русија је прво и пре свега хришћанска царевина; Руси су хришћани не само по свом Православљу, већ и по нечему далеко интимнијем од вере: способност самоодрицања и самопожртвовања представља на неки начин темељ њихове моралне природе.

Револуција је прво и пре свега непријатељ Хришћанства. Антихришћански дух је душа Револуције, њена суштинска карактеристика. Преображаји кроз које пролази, пароле које предвидиво усваја, чак и насиље и злодела која чини су од другоразредног значаја, успутни; али једна константа у свему томе је антихришћанска намера која све то инспирише, и која је Револуцији подарила стравичну власт над светом. Ко то не разуме је попут слепца који гледа шта се дешава у свету већ 60 година, а не види ништа.

Човеков его, који тежи да не зависи ни од кога осим себе и не признаје и не прихвата никакав закон осим сопственог - другим речима, его који себе проглашава за Бога - није, дабоме, ништа ново под сунцем. Ново је што се тај его сада уздигао у деспотизам, друштвени и политички закон, и помоћу њих тежи да загосподари друштвом. Та новотарија је 1789 названа Француском Револуцијом.

Све од тада, Револуција у свим својим облицима остала је доследна својој природи, и никада није била више антихришћанска него данас, када је присвојила хришћански позив на братство. Можда по томе можемо да претпоставимо да се налази на врхунцу свог успона. И заиста, ко није помислио слушајући наивно богохулне говоре - скоро па службени језик нашег доба - да се нова Француска Република појавила како би испунила закон из Светог Писма? Силе које је створила себи приписују аналогне улоге, осим у оном аспекту који је Револуција присвојила за себе: дух скромности и самопожртвовања, који чини темељ Хришћанства, она жели да замени духом гордости и охолости; својевољна добра дела обавезним душебрижништвом; а уместо прихваћеног братства у Богу, проповеда и жели да наметне братство у страху од Народа. Уз ове мале разлике, Револуција обећава да ће бити овоземаљско остварење царства Христовог.

Та презрива и лажна добра воља, која се досад показала на делу односом према Католичкој цркви, не би требало никога да завара. Реч је о вероватно најзначајнијем показатељу стварног стања и растуће моћи Револуције. Зашто би Револуција прогонила свештенике који не само да је трпе, већ је прихватају и проповедају? Славећи њена непочинства како би се заштитили од њених претњи, нису свесни да се тиме придружују свим њеним неистинама. Да се ради само о калкулантству, то би била јерес; али када се томе дода искрено убеђење, онда то отпадништво постаје још страшније.

Смем да предвидим да ће до прогона ипак доћи. Онога дана када Католичка црква достигне границу уступака које је вољна да направи и помисли да јој је дужност да пружи отпор, откриће да је то једино могуће мучеништвом. На Револуцију се може рачунати: она је увек доследна себи и темељита до краја.

Фебруарска превирања учинила су свету велику услугу рушењем у темељу свих илузорних надоградњи које су прекривале истинску реалност. Чак и најкратковидији сада морају да виде како је историја Европе за последњих 30 година била само непрекидна обмана. Зар није недавна прошлост, за коју смо сматрали да је давно иза нас, сада осветљена немилосрдним светлом? Ко сада не разуме сву бесмисленост „мудрости“ нашег времена, која је простодушно веровала да је успела да укроти Револуцију позивањем на устав, а њену стравичну енергију окује легалистичким формулама? После свега што се десило, и с озбиром на продор револуционарних принципа у друштвени крвоток, ко још може да сумња да су покушаји смиривања Револуције попут опојних дрога које могу да успавају пацијента, али не могу да спрече даљи напредак болести?

Мало је вероватно да ће потреси који пустоше Запад стати на прагу источних земаља. У немилосрдном рату какав ће бити предстојећи свети рат против Русије сила Револуције која је већ заузела две трећине Западне Европе, неминовно је да ће у њега бити укључен и хришћански, славенски и Православни Исток, чије је постојање нераздвојно повезано са нашим. Рат би ту могао и да отпочне, јер је природно претпоставити да ће сва та црвоточна пропаганда, међусобно сукобљена али уједињена у мржњи према Русији, рат прихватити са већим жаром него било шта пре тога. И у настојању да оствари своје циљеве неће презати ни од чега...

Милосрдни Боже! Шта би била судбина тих народа, Хришћана попут нас, ако би постали мета - као што се дешава - сваког одвратног утицаја, када би их у часу потребе напустила једина сила коју призивају у својим молитвама? Какав ужасни хаос би захватио народе Истока у борби против Револуције ако би наш праведни Владар, Православни Император Истока, одбио да се ангажује?

Не, то је немогуће. Хиљадугодишња пророчанства нас не варају. Верна Русија ће у одлучном часу остати верна. Неће страховати од величине своје судбине, нити ће устукнути пред својим позивом.

А да ли је позив Русији икада био јаснији? Могло би се рећи да га је сам Господ осликао на небеском своду пламеним стрелама. Запад силази са позорнице, и све његове тековине нестају у светском пожару - Европа Карла Великог и споразума из 1815, римско папство и сва краљевства Запада, католичанство и протестантизам, одављно изгубљена вера и разум доведен до бесмисла, неодрживи поредак и неостварива слобода. И на тим својеручним рушевинама цивилизација која на себе диже руку...

И када над овим великим згариштем видимо велику Царевину која се диже попут Заветног Ковчега, ко ће посумњати у позив Русији, и ко смо ми, њена деца, да мањкамо вере и снаге у срцу?

Нема коментара: