„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 9. март 2014.

Су чим ћете изаћ пред Милоша

Око Соколово, бр. 109
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Шта добијете кад саберете грип, Украјину и пост-трауматски стрес? Скоро целу недељу без нових текстова на „Соколу“. За ово прво нема много помоћи, траје колико траје. Украјина сама по себи не би била значајна, да не представља убрзану репризу наших догодовштина деведесетих. Што објашњава ПТС. „Социајлни протести“ који прерастају у пуч, повампирење фашизма, снајперисти на крововима, сатанизација оних који би да се фашизму супротставе... ако вам се чини познато, то није нимало случајно.

Зато је Украјина данас лакмус-тест за свакога од нас. На пример, показује колико је нереална политика „неутралности“ коју предлаже ДСС, када Империја нема апсолутно никакву намеру да је поштује. Или колико вреде споразуми са Вашингтоном, Бриселом и њиховим марионетама - што је Виктор Јанукович научио на сопственој кожи 22. фебруара.

О улози Империје у украјинском суноврату у анархију и терор, писао је Александар Павић, који се неколико дана касније осврнуо и на злонамерно извртање речи владимира Путина о Криму и КиМ. Квислиншки медији у Србији су листом ту реченицу протумачили као одустајање Русије од одбране српског суверенитета, на шта су реаговали Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић. Шта је Путин заиста рекао, прочитајте сами - или још боље, погледајте снимак целе конференције за штампу.

О ризичној игри Империје на украјинској „шаховској табли“ писао је Димитриј Седов, са упозорењем да је за Запад ово можда игра, али за Русију, нипошто. На какве „фигуре“ рачунају империјалисти? Борис Алексић је повезао тачкице: Гладио, НАТО, Збигњев Бжежински... А Владимир Димитријевић је писао о везама Империје, нациста и исламиста. Другим речима, свако је добар док је против Руса (или Срба, свеједно). А ако „изађе из резервата“ попут бин Ладена, и то може да се искористи...

Нема спора, дакле, да је ово „чачкање мечке“, како вели Ђорђе Вукадиновић. Али зашто? То је већ тема за посебан текст, који обећавам ускоро.

Али како рекох, однос према догађањима у Украјини је лакмус-тест. Бранко Жујовић пише о томе како пожутели медији у Грађанији неће ни да писну о томе ко су стварно кијевски „ЕУропљани“ - неонацисти најсличнији усташама. А и како би, када Грађанија (тј. оно што би требало да буде Србије) и даље третира помор Срба западно од Дрине - 1941-45 као и 50 година касније - као проблем у иностранству!

Да данашња Хрватска, с којом и Жути, и Назадни и Преокренути и сви остали ЕУропски квислинзи желе само најбоље „добросусједске односе“ у ствари најдиректније баштини наслеђе НДХ показује недавна студија коју су припремили Игор Мекина и Светлана Васовић-Мекина. Можете је прочитати у наставцима овде (1. део,2. део) или преузети документ од УНС.

У ову причу се само наизглед не уклапа оно што Владимир Димитријевић пише о проблематичном понашању Цариградске патријаршије, док не повежете који верски центар стоји и иза усташа и иза бандериста...

Пошто су пре хиљаду година изабрали „царство земаљско“, од тада до данас раде да униште свакога ко се определи другачије. Некада се то радило камом и маљем, данас демократијом и медијима. О том душомору над Србима говори историчар Милош Ковић.

Иако преумљавање никако да успе по замисли његових аутора, ипак је произвело одређене последице. Ево како Весна Веизовић описује неке Србе:
„Дижу руке од живота, од Бога, од породице, од земље, плачу над сопственим гробовима пуни самосажаљења, пуних уста о неким херојима, ослободиоцима, пуни питања : Где су сада такви, хоће ли се родити онај ко ће ујединити ову земљу, ослободити је, ко ће у њој завести ред, успоставити националну владу, гледати интересе нације, свог народа.
И истовремено неспремни и ужаснути при помисли да се требају баш они покренути...“
Колико у овоме има истине, процените сами. Али пре него што завапите „о кукавно Српство угашено!“ попут владике Данила, прочитајте шта о српском карактеру пише колегиница Ива. Поредавши критерије по којима се данас вреднују „победници“ и „губитници“, она закључује:
„Искрено, са историјом, традицијом, културом и прецима које имамо, мене би било срамота да сам део данашњег елитног клуба.“
А кључна особина данашњих империјалиста, као и њихових извршилаца (усташа, бандериста, квислиншких култиста, итд.) је управо недостатак осећаја за срамоту. Да позајмим израз од Дучића, чини се да су храбри само зато што се ничега не стиде.

Имајте то на уму, кад будете читали шта пише Жељко Цвијановић о данима који долазе, када ћемо сви морати да бирамо, али стварно. Када ће свака одлука имати последице, а неодлучност највише. И када ће једино питање на које ће морати да се одговори бити оно из данашњег наслова.

1 коментар:

Filip Bulovic је рекао...

На шаховској табли Украјине се јасно види да империја слабо стоји. Чак ни пи-ар не успева да дочара позицију другачијом од изгубљене. Преполовљене пензије и умањене државне плате, готово сигуран прекид трговине са Русијом и наплата дуга за гас у износу од две милијарде евра. Да би се развила индустрија и производи који би се могли понудити ЕУ потребна су не улагања него поклон од стотинак милијарди евра. Крим је отишао, следећи је Донбас. Империја нема ни паре ни моћ да било шта озбиљно уради.
Сад је ваљда јасно зашто је Вучићу дозвољено да организује изборе. За пар месеци када пропаст империје постане очигледна и малој деци, слуге запада не би имале никакве шансе на изборима. Чак ни на намештеним.