„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 20. мај 2014.

Ко се боји Сокола још?

У тексту за Фонд Стратешке Културе прошлог четвртка, Жељко Цвијановић је објаснио како и зашто је (поново) рушен Нови Стандард. Пажњу ми је привукао следећи пасус:
„...оба пута Нови Стандард је рушен у тренутку кад је имао раст читаности. Први пут веровао сам да је реч о аутоматизму, будући да се у Србији у фебруару захуктавала изборна кампања, а предизборна атмосфера редовно побуђује раст интересовања за политичке медије. Други пут, међутим, грешке није могло да буде: раст читаности имали смо преносећи текст Небојше Малића [1] о Путиновој стратегији у Украјини, који су за само дан и по отвориле десетине хиљада читалаца. Тај тренд настављен је мојим текстом [2], који је објављен 9. маја увече, проблематизујући позицију Србије у украјинској кризи и апостофирајући да Београд има обавезу да се супротстави нацизму у Украјини“ (подвучено у оригиналу).
Есеј који Цвијановић спомиње је „Тајна руске стратегије“, објављен овде 3. маја. Само делимично је мој; већи део састоји се од превода анализе и образложења једног колеге, који далеко боље од мене води блог о украјинској кризи (за оне који знају енглески, налази се овде), а његов псеудоним - The Saker - сам превео као Степски Соко.

Из статистика на Соколу видим да је то заиста један од најпопуларнијих текстова. Значи, иако је жуто-сендвичарска власт учинила све што је могла да Срби буду гладни хлеба, испада да су још увек, тврдоглаво, више гладни истине и правде. Како не волети такав народ? И шта рећи за оне који на сва уста урлају да су свемоћни и да њихова владавина нема алтернативу, а страхују од текстова на интернету једног проницљивог новинара и два блогера?

Да су стварно толико силни, не би бежали од два Сокола и Новог Стандарда, к'о ђаво од крста. Само кажем.

Нема коментара: