„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 1. јун 2014.

Све је ово некаква наука

Око Соколово, бр. 120
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Каква је разлика између песимисте и оптимисте? Песимиста је онај ко вели: „Не може бити горе“, док оптимиста одговара: „Може, може.“

Свако ко пише о дешавањима у Србији мора, силом прилика, да буде „оптимиста“ из овог мрачног вица - јер тамошња власт свакога дана изнова показује да итекако може бити горе. Да видимо на које све начине, седмицу дана после потопа:


Уредници НСПМ анализирали су политички ријалити преноса седнице Владе током поплава, и нашли ароганцију, неспособност и панику. Није ни чудо што је снимак брже-боље уклоњен са интернета. А Врховни Жутник је именовао невладника за намештање избора да управља фондовима за помоћ жртвама поплаве. Толико о помоћи, онда.

Док се народ борио против поплава, обогаљена „војска“ Жутије придружила се НАТО и „Тачистанцима“ - у Немачкој. На некаквој „вежби“, ваљда рата са Русијом. О томе је детаљније писао Борис Алексић.

Али мала је земља Жутија колики је Vuchych квислинг: пред посету Берлину је изјавио да је „време да Србија буде 'на истој страни са Немачком', и да наша земља буде и политички, а не само економски партнер Немачкој.“ (РТС)

Колико је Немаца међу оним лешинарима које Александар Павић види како круже над Србијом, надајући се да оглође што преостане од потопа? Бранко Жујовић вели да га прича о Државном Дну које призива наводу ЕУропску помоћ подсећа на стад које зове чопор на јагњетину.

Знају ли Срби уопште да препознају пријатеље и непријатеље, пита се Срђан Воларевић. По ономе што гледам и слушам протекле две недеље, знају. Народ је сачувао дух и свест, вели Оливер Вуловић - а о држави ћемо кад је будемо (опет) имали.

Саму ЕУропску унију потреса талас незадовољства, оличен у тријумфалним резултатима националиста на изборима, на шта се осврће Синиша Љепојевић. Али упркос томе, Државно Дно Жутије мазохистички, инсистира на безалтернативном ЕУропском путу, вели Ратко Паић, док Брисел садистички диже цену, јер му се може.

Притом као да су сви заборавили Косово, где се 8. јуна спремају „избори“ на које Државно Дно тера Србе како би коначно постали „Тачистанци“, подсећа Александар Павић.

За то време, амерички парламентарци траже рат са Русијом, пише Марина Рагуш. А Москва не само да је тога свесна, већ предузима стратешке мере - попут енергетске алијансе са Кином - које би могле да донесу победу у том рату много боље него руски тенкови у Донбасу. Што то некима није јасно, вели Жељко Цвијановић, не значи да им срце није на правом месту. Али у овој игри на живот и смрт, мора и да се размишља главом. 

Нема коментара: